Ми знамо ко смо

Дио изјаве нашег друга и члана организације, Стефана Татара, по изрицању пресуде од стране приштинских органа:

3/3 Можда су сви набројани чиниоци, а без сумње их има још, само дио унифициране мреже која системски и организовано дјелује у истом, у односу на базичне цивилизацијске вриједности, дискриминаторном и понижавајућем правцу спрам српског народа? Јасно: и поред недоличног, дрског и беспризорног третмана који су наши ходочасници јуче доживјели, централни проблем тиче се оних који на Косову* остају да живе у недостојним условима континуираног и нечасног апартхејда, без одговарајуће подршке, с перспективом интензивније дискриминације. У том смислу, ова наша реакција истовремено је и апел али и порука подршке српском народу на Косову и Метохији који, невидљив за демократску Европу и њене институције, истрајава у тешким околностима тихог економског, социјалног, политичког и културолошког егзодуса.

2/3 Да ли држава Црна Гора, осим декларативно, заиста штити своје држављане? Због чега њене институције и надлежни ресори ћуте на, сад већ традиционално, узнемиравање мирних и узорних њених грађана? Да ли је она способна да, сходно своме Уставу, јемчи и штити њихова права и слободе или је радије немоћни саучесник у спровођењу ригидне приштинске самовоље и политике понижавања и дискриминације српског народа (који чини 33% популације, тј. 205.000 становника Црне Горе) али и осталих својих становника који пожеле да буду ходочасници и обиђу хришћанске светиње на територији Косова*? Због чега постоји Министарство вањских послова, која је његова функција, и да ли, од народа изабрани, функционери овог ресора полажу рачуна Влади Црне Горе (и да ли је, уопште, тај ресор дио ове Владе?) или, можда, они то чине у односу на владе неких других земаља? Због чега се, поводом овог случаја, није огласио ни кабинет потпредсједника Владе за спољне и европске послове који би, такође, требало да штити права црногорских држављана? Шта нам сугерише сувише гласна тишина пословично незаинтересованих црногорских медија када су у питању грађани српске националности и да ли је она реперкусија спољнополитичког опредјељења, личног моралног пораза или, само, непрофесионализма и хроничне игноранције?

1/3 Док чекамо изрицање пресуда (најављено за 1. јул) нашим пријатељима и сународницима – међу којима су и чланови организације „Ми знамо ко смо” – а који су јуче без стварног основа и правног утемељења приведени и задржани од стране приштинских органа, и пошто је нашим суграђанима, угледним јавним личностима и државним функционерима, такође без стварног основа и утемељења, забрањен улазак на територију Косова* и пошто су бројни наши суграђани, али и сународници из региона (међу којима и малољетници, жене и особе старије животне доби), на најразличитије могуће начине беспризорно понижавани и узнемиравани од стране приштинске полиције и то на један од својих најважнијих националних празника (као када би, компарације ради, неко на сличан начин третирао израелске држављане на Јом Кипур), отвара се читав низ питања за нашу земљу коју, њен Устав и њени закони, дефинишу као заштитника права и слобода својих грађана.

На данашњи дан 1999. године, НАТО агресор је, без одобрења Савјета безбједности Уједињених нација и противно међународном праву, бомбардовао Савезну Републику Југославију. Прва жртва овог злочиначког насртаја на једну суверену земљу био је војник Саша Стајић – младић настрадао у касарни „Милован Шарановић” у Даниловграду (исте ноћи рањена су још три војника). Те вечери бомбардовани су још и циљеви у Подгорици, између Бара и Улциња, Сутомора и Будве. Војник Саша Стајић одликован је постухмно орденом трећег степена, нажалост, његовој породици и пријатељима је – у првој држави која се, противно доминантном мњењу и без најширег консензуса, прикључила НАТО алијанси након што је од овог савеза била бомбардована – забрањено да му, на мјесту страдања, одаје почаст. Од тог 24. марта 1999. свирепо бомбардовање Србије и Црне Горе је трајало све до средине јуна. Признати српски пјесник из Црне Горе, Новица Тадић, казао је како смо за тих једанаест седмица на небу посматрали коначну пропаст западне цивилизације.

У том смислу, подршка студентима приштинског Универзитета с привременим сједиштем у Косовској Митровици, у овим тешким данима, мора бити интензивнија и гласнија – она, у крајњем и у цјелости, означава подршку читавом српском народу у Јужној српској покрајини. Питање њихове судбине је заједничко национално питање свих Срба, национално и етичко, а морал је – како је, упозоравајуће, говорио Станислав Јежи Лец – или заједнички друштвени уговор или ћете, на крају, морати да платите у готовом. Овим путем још једном пружамо подршку професорима и студентима Универзитета у Приштини и скрећемо пажњу на њихов забрињавајући статус.

Нови Закон о странцима Званичне Приштине, дио је шире политичке стратегије којом ће се, не само кроз интеграцију институција које функционишу под окриљем Републике Србије у привремени приштински систем, у питање довести радни или академски статус професора, наставника, сарадника и великог броја студената, већ ће се, кроз спровођење овог дискриминаторног Закона, сукцесивно још више угрозити, већ упитна, перспектива опстанка српског народа на Косову и Метохији. Подсјећамо: Законом који, званично, ступа на снагу кроз пар дана, Срби са Косова и Метохије без дозволе боравка издате од стране привремених приштинских институција биће третирани као странци иако живе на својим вјековним огњиштима. Ипак, чини се, овакве неетичке и дискриминаторне праксе и мјере забрињавају мало кога, не само у дијелу пословично незаинтересоване међународне заједнице, већ и – судећи по сувише гласној тишини – бројних појединаца из српског друштвеног, политичког, културног и националног миљеа.